Песме из лимба исписане су, чини се, сасвим доследно том интегралистичком духу узајамног претапања певања и живљења који нас враћа на „старински” обухватно поимање уметности… Писана слободним, наративним стихом, који Ненад Милошевић већ дуго успешно негује, ова остварења евоцирају давне дане детињства и ране младости, призивајући периферијске кућице, провинцијска места, убога дворишта, дашчане ограде, али и успомене на предратне, доцније проскрибоване културне ритуале, једнако као и на заборављену послератну свакодневицу зрелог социјализма која је обележила целе животе и генерације… Скоро опсесивно евоцирање минулих времена, догађаја, предела, предмета, особа, овде је често носталгично и сетно, али никада није и заиста меланхолично. Оно је, наиме, жива чежња за прошлим и прохујалим, чак и кад је то жигосано идеолошким или политичким илузијама и предубеђењима. Али то за чим се чезне није заувек изгубљено и мртво, оно је и те како дејствено у језику ове поезије који га поново обелодањује у битности за песника и за нас, и као такво алтернира фактицитету садашњости, за разлику од истински меланхоличног жаловања које је заправо изгубљеност сама, у смислу неповратне несталости и немогућности да се оно чега више нема задржи у свести као и даље присутно и присно. (Тихомир Брајовић)