Тко је, још једном, овај пут нешто особније, тај који путује? Одакле долази? Проблем с конструктом идентитета данас није његова крхкост већ, управо супротно, његова монолитност, монументалност: његова дуга, вечерња сјена која пада пред ноге индивидуе (привидне индивидуе) која је, у немогућности да је погази, слијепо слиједи у гушћу и гушћу ноћ. Такав је идентитет један од тројанских коња сувремене политике, дубоко натурализиран идеологем што попут пловућца суне на површину у одбрану једне угодне, колективне визије јаства сваки пут када се она осјети од нечег угроженом. Будући је та визија произведена и наметнута хегемонијски, она своја кожната, нетопирска крила шири углавном у часу када се почну пропитивати доминантни системски оквири и – као приступно поглавље – наративи који их одржавају живим. Одакле, дакле, путује човјек који је осјећај било каквог надидентитета, колективне припадности, изгубио још у раном дјетињству? Тај човјек путује из одјека неке тешко испративе, али опипљиво присутне прошлости; још више, он путује из једне идеје. (Марко Погачар)