После руба

О књизи:

Ово је фрагментарна рефлексивна проза, чије се кратке форме нижу без неке композиционе законитости, и део су једне игриве и слободно уређене структуре. Може се рећи, без пренагљивања, да Гордићеве странице одликује мудрост која долази с богатим животним искуством, при чему је важно да се нагласи да то није хладна, рационална опсервација живота и света, већ пулсирајућа мисао која се не одриче ни емотивног ни спиритуалног у својој артикулацији. […] Осим што су фрагменти, за Гордићев дискурс може се рећи и да потпада под форму микроесеја, и по обиму и по захватању, или што би рекао Монтењ – помало од свачега, и ништа од целине света. Али управо та кратка форма, прегнантна дубоким увидима и са снагом луцидних максима, омогућава ону упечатљивост и продужено дејство ових страница јер, сетимо се Пјера Бартоа, „само оно што је фрагментарно, само заметак и почетак живе даље“ […] На овим страницама одвија се једна драма распетости људског бића „између хибриса и антихибриса“, жудње и аскезе, између два степена крајности којима се човек неретко руководи, и које су, под претпоставком апсолутне истрајности, подједнако погубне. Гордићев јунак непрестано сведочи о тој драми која се одвија унутар његовог бића, али и између егзистенцијалног и спиритуалног, појединачног и универзалног, разума и вере, личне слободе и јавне одговорности, еротског и продуховљеног, жудње и контемплације, горчине и усхићености, сећања и заборава, запитаности и спознаје, зебње и олакшања – и то су само неке од опречних а упарених координата Гордићевог узбудљивог писма.  (Ђорђе Деспић)