Као колективна жртва експропријације сећања, Теофил Панчић сматра заборав – ђавољом работом. Он памти палеозоик седамдесетих година са скулптурама од косе и крагнама до вакцине. Једном је приметио како да је то време кад су и беџеви били сумњиви. Други пут нам је поверио да су те године биле боље него што смо заслуживали. Он своју етичку очишћеност не би тако назвао и инсистира да није изгубио ниједног загребачког пријатеља. Он сам бира речи које користи. Он мисли да Југославију лако могу избацити испод коже или хуље или лажови. То дете Југотона успављивало се уз зујање рекламе Југодрва – чији је зук звучао као хркање стакленог инсекта. Снимао је Ника Кејва преко корачнице „Пешадијо, пешадијо”. Да ли је имао живот или животе? (Владимир Пиштало)