Опречност као покретачки моменат налазимо и у наслову најновије Петковићеве збирке стихова: Ту сам, далеко. Реч је, наиме, о ниски песама уређеној тако да оставља утисак аутономне песничке публикације. Присуство апартних графичких прилога појачава медитативни и, у овом случају, нешто личнији глас аутора. У лексичком језгру ове песничке творевине су и појмови који дефинишу универзалне категорије – љубав, свет, човек, смрт. Стиховима интонираним као сведочанство или исповест супротставља се привидна произвољност песничких слика и у том поступку препознајемо Петковићеву праксу да онеобичава говор, али да притом, по кључу прикривене асоцијативности, држи на окупу демонтирани смисао. (Дејан Алексић)