Девета по реду песничка збирка Бориса Лазића, Унутрашњи пејзаж, већ у свом наслову најављује неке од важних поетичких константи. С једне стране, ово је једна поунутрашњена поезија, поезија окренутости себи и ослушкивању властитог бића, поезија честих саморазговора и поринућа у сећање у којем се налазе слике из младости, али и права лепеза бројних топонима с Лазићевих путовања. С друге стране, пејзаж у његовој поезији не подразумева само реалне слике предела, на шта прво сам појам пејзажа може да асоцира. Он је овде много сложенији феномен, и осим емпиријских, обухвата у себи и оне духовне, душевне и културолошке особености самог песничког субјекта. Стога се Унутрашњи пејзаж постепено открива читаоцу као једна нарочито сензибилна и лирски осмишљена географија, у којој одређено јунаково искуство готово обавезујуће меандрира и развија се у правцу финих, узбудљивих емоционалних и духовних таласања. (Ђорђе Деспић)