Мала планинска насеобина постаје место на којем се нижу злочин за злочином. Јањина Душејко, некад градитељка мостова, сада чуварка околних кућа, изучаватељка астрологије, њен ћутљиви и педантни сусед Матога, бивши ученик Дизјо, пасионирани преводилац Блејкове поезије, Добра Вест, продавачица у радњи половне гардеробе која сањари о студијама – представници су добровољних изгнаника од света отуђеног од природе. Насупрот њима стоје репрезентанти власти, друштво конципирано на католичкој култури, људи назначени навиком перцепцијске лењости, комфором одсуства размишљања. У таквом пејзажу ловачке чеке промећу се у куле осматрачнице концентрационих логора, а месо убијених животиња сугестивно прераста у апокалиптичну слику кише крви, и Јањина Душејко поставља једноставно, дубоко питање: зашто живимо у свету у ком је зло тако општеприсутно и природно, и зашто не можемо да нађемо аргументе за то због чега не треба убијати да бисмо јели? Због чега то није тако очигледно и због чега постоји такав амбис између оног што осећамо, онога нам говори савест и оног што објашњавамо на основу виђеног. Овај филозофско-еколошки манифест и уједно морални трилер чита се у једом даху, држи у напетости, и на осебујан начин прераста у протест против званичне нарације према којој смо дивља врста којој је у генима то да убијањем доказује своју надмоћ. (Милица Маркић)