Веома је забавно живјети бескрајне многоликости својих ја. Искушавати непрекидне низове и комбинаторике могућности идентитета, потенцијале онога што је људско, јер људскост и јесте, прије свега, могућност. Веома је, дакле, то забавно, осим што није. […] Неолиберални свијет, а и постмодерни резон као његов кључни изричај, потенцирају слику идентитета као крпежа, као бескрајне игре и промјене у којој би многолике идентитетске улоге суштински требало да буду избор, док се системска обликовања идентификација намећу као чврста, ограничена, па чак и подмукла, јер питање је колико смо их свјесни и гдје је тачно граница између нашег пристајања на принуде и саме принуде. (Маја Солар)