Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које занимају теме којима се Срдић овде бави. С друге стране, привући ће оне читаоце које наш аутор занима као приповедач и романописац, захваљујући томе што пружа особене увиде у његов интелектуални и уметнички хабитус. (Иван Радосављевић)