(Kristof Hajn, U vezi sa strancem, prev. Dušan Nikolić, Radni sto, Beograd, 2019)

U vezi sa strancem autora Kristofa Hajna roman je o nesnađenosti, prividnoj ravnodušnosti, nepripadanju, samoći i usamljenosti. Zahvaljujući prevodu Dušana Nikolića i izdavačkoj kući „Radni sto“, koja izdaje nepravedno zanemarena književna dela nemačkih autora, čitaoci imaju priliku da zavire u život žene s istočne strane Berlinskog zida i prodru u njen naizgled hladan svet.

Roman je napisan u prvom licu. Glavna junakinja Klaudija pripoveda o jednogodišnjem poznanstvu sa Henrijem, komšijom sa kojim će započeti neobaveznu ljubavnu vezu i čiji će život biti okončan na krajnje apsurdan način. Ipak, naracija u prvom licu, u Klaudijinom slučaju, ne podrazumeva bliskost sa čitaocem. Naprotiv, stiče se utisak jasnog nepoverenja, junakinja ima potrebu da se objasni i opravda, ali istovremeno obezbedi preko potrebnu distancu koliko u odnosu na čitaoce, toliko i u odnosu prema sebi. Pažljiv odabir reči podseća nas da je istina, ako ona uopšte postoji, skrivena u onom neizrečenom. Njena introspekcija po pravilu vodi do racionalnih zaključaka kojima je cilj da mehanizam samoodržanja i samokontrole ni u kom trenutku ne zakaže.

„Ipak, rastale smo se gotovo srdačno. Za trenutak sam imala osećaj da će mi pružiti ruku. No ostalo je na uobičajenom klimanju glavom. Za mene stravična zamisao: da mi je pružila ruku, to bi značilo da ćemo se od sada svakog dana rukovati, jednom ujutro, jednom popodne. Jedna nepažnja koja prerasta u naviku, beskrajnu, neprestanu. Besmislena koliko i vredna žaljenja. Ritual koji počinje da se podrazumeva. A onda ne bismo bile u stanju da razbijemo otpočetu prisnost, da je okončamo.”

Kako roman odmiče,  sve je jasnije da je njena ravnodušnost samo prividna. Hladnokrvnost ne izgleda kao stvar izbora, već nešto čemu ne može da se odupre. Njenu svakodnevicu ispunjavaju strah od vezivanja, strepnja, iščekivanje trenutka koji će joj doneti razočaranje, potiskivanje svake naznake bilo kakvog osećanja. Ponekad je težnja da ispuni društvene norme i ispoštuje tuđa očekivanja primoraju da čini stvari koje ne želi, poput odlaska kod roditelja za Božić. Smatra pravom veštinom što se ne osmehuje iz pristojnosti i što svojim rečima ne popunjava neprijatnu tišinu.

„Pošto je otišao, pozvala sam roditelje. Kada mi se javio otac, nisam znala šta da mu kažem. Pozvala sam ga samo zato što me je pomela Mihaelova privrženost ocu, ali ocu nisam mogla da kažem da ga zovem samo zbog toga, zato što drugi ljudi vole svoje roditelje.“

Nameće se pitanje ko je stranac iz naslova – da li je to Henri, muškarac koji joj se iznenadno nameće i kroji svakodnevicu ili je ovo pak priča o složenoj vezi Klaudije sa samom sobom? Stvari u kojima uživa ne definiše, ne pokušava da razume suštinu i pronađe uzroke, već samo živi, niti srećna niti nesrećna, jednostavno zadovoljna. Četrdesetogodišnjakinja sa odličnom kožom, po struci doktorica, u teoriji ona nema razloga da bude nezadovoljna. Takav iskaz pojavljuje se repetitivno, kao mantra koju sebi svakodnevno ponavlja.

Sudeći prema naslovu dela, nesumnjivo se nameće pitanje srodnosti sa delom Stranac Albera Kamija. Sa Klaudijom se upoznajemo na sličan način na koji smo upoznali Mersoa. U njegovom slučaju umrla je majka, u njenom čak ni taj deo informacije, ko je tačno umro, nije dat. Neko je umro, i sve o čemu glavna junakinja razmišlja jeste da li da ide na sahranu ili ne, kao i šta da obuče. Ona ne želi da kolege saznaju za sahranu pa ipak na posao odnosi crni mantil prebačen preko ruke, iako je leto, i biva razotkrivena. Reči koristi kako bi sama sebi definisala verziju istine u koju uklapa svoju bezosećajnost i hladnokrvnost. Objašnjava kako sada nema izbora, kako pod takvim okolnostima mora da ode na sahranu. Naslućuje se da je junakinjina nezainteresovanost samo privid kojim nastoji da umiri zbunjenost i potresenost pred neočekivanom smrti koja je zadesila Henrija.

Na prvim stranicama čitaocima je predočen san. Jedno od tumačenja bilo bi da je život prikazan kao skup strahovanja. U ovom slučaju, taj strah izazvan je prelaskom preko grede iznad duboke provalije. Na jednoj gredi je ona sa čovekom neuhvatljivog lica koji joj zariva nokte u ruku, držeći je čvrsto, ne dozvoljavajući joj da pređe sama. Dok se oni znoje i vuku svoja stopala nesigurno, na drugoj gredi protutnji pet muškaraca džogirajući ujednačenim tempom, bez straha od prelaska, bez straha od života i od smrti. Predočena su dva načina življenja ‒ onaj preopterećen ubeđenjima koja sami sebi namećemo, strahovanjem i planiranjem svakog koraka, život kojim živi glavna junakinja i onaj u kom ujednačenim tempom čovek savladava prepreku, bez razmišljanja i u jednom dahu.

Sputana principima po kojima živi, Klaudija ne uspeva da pronađe sreću, usput tešeći sebe kako tome ni ne teži. Za svaki svoj postupak traži racionalno opravdanje, a kada postupak ne može da bude objašnjen, definisan i raščlanjen, ona ga banalizuje i obesmišljava. Svet na njenim fotografijama ne ostavlja mesta za ljude. Farse koje žive, njihova neprirodnost i uživljenost u uloge koje su im dodeljenje, u njoj izazivaju neprijatnost. Ljudi su komplikovani, skloni trpljenju svakakvih poniženja, za nju nepotrebno zahtevni i bljutavo sentimentalni.

Dolazak u G., mesto u kom je živela sve do svoje petnaeste godine, podseća je na detinjstvo i prijateljstvo sa devojčicom Katarinom. Istočna Nemačka biva okupirana od strane Sovjetskog saveza. U trenutku kada ruski vojnik sa tenkom ulazi u njihov grad, menjaju se ljudi a i pravila. Ateizam postaje pitanje nužnosti i do tada nerazdvojne dve devojčice, Klaudija i Katarina, biraju suprotne strane. Klaudija razmišlja o tim trenucima i žali što je odabrala lakši životni put. Kao da je ta odluka, prva u neraskidivom nizu koje je donosila po istom principu, odredila tok njenog života.

U svetu u kojem je borba za sebe i vlastite interese imperativ, nezainteresovanost za drugog predstavlja deo svakodnevice. Bezizražajno lice, a ponekad i lice u grču usled neprijatnosti zbog nečijeg prevelikog izliva iskrenosti, lice je glavne junakinje ovog romana. Prikazivanjem unutrašnjeg života svoje junakinje, Hajn predočava život u kom nema poraza, ali nam ukazuje i na to da takav način života ne donosi ni pobede.