(Elena Ferante: Lažljivi život odraslih, s italijanskog prevela Jelena Brborić, Booka, 2020)

Popularnost Elene Ferante širom sveta objašnjava se na različite načine. Jedno od mogućih objašnjenja svakako bi se ticalo stila njenih romana. Autorka uspeva da kreira svet, koji je kao svet fikcije izmišljen, lažan, ali koji ipak u svoj svojoj brutalnosti i surovosti, beskompromisno iznoseći i ono ružno i tajno, deluje realno. Likovi, priče i njihova okolina deluju toliko stvarno da možemo da upadnemo u zamku i zapitamo se da li je Elena iz Napuljske tetralogije Elena Ferante, te je u tom slučaju možda i dobro što ne znamo ništa o autorki, čak ni pravo ime. 

Na isti način stvara svet junakinje Đovane koja ulazi u pubertet, pokušavajući  da na svom telu i licu pronađe ono što je poznato i lepo, ali je sve što vidi izmenjena, ružna slika koju treba sakriti. Za razliku od junakinja Napuljske tetralogije, Lile i Elene, koje su na dnu društvene lestvice, junakinja ovog romana je devojčica iz srednje, građanske klase, kći uglednih intelektualaca. Roman nam otkriva da je to ipak ne čini imunom na patnju i da je na prvi pogled idealna sredina u kojoj odrasta, a koja je oličena u raskošnom nakitu porodične prijateljice, krhka i prividna. S jedne strane suočena sa problemima adolescencije, a sa druge strane sa posebnim, novim životnim okolnostima koje je prate poput zle kletve, junakinja pokušava da pronađe i prihvati svoj identitet, ali ne samo to – Đovana pokušava da otkrije postoji li utočište, slamka spasa u haosu u koji se svet pretvorio nakon raspada porodice.

„Dve godine pre nego što je otišao od kuće, moj otac je rekao mojoj majci da sam veoma ružna”, rečenica je koja odzvanja čitavim romanom i predstavlja opsesiju glavne junakinje. To je ujedno rečenica kojom počinje svoju pripovest, i u skladu s naslovom romana, i ona sama je laž. Đovanin otac ne govori eksplicitno da je „veoma ružna“, već da počinje da liči na Viktoriju, njegovu sestru, koja je gotovo arhetipska slika demonske žene. Ona je veštica koja vreba iza ugla, precrtana sa slika, zlo kojeg se Đovanini roditelji plaše, te svim snagama pokušavaju da unište trag o njoj. 

Slika demonske Viktorije i njena mistifikacija, koliko god da plaši, istovremeno uzbuđuje. Ona označava prestup, snagu koja se protivi autoritetu, a to je ono što oseća glavna junakinja kada krši roditeljske zabrane – ponavlja psovke koje je čula i svojim prijateljicama šapuće reči na dijalektu. Viktorija izvire iz Đovane i u ponašanju koje nije namerno – loš uspeh u školi i nezainteresovanost su prestupi u svetu roditelja, ali katkad deluje da Đovana na njih ne može uticati, kao da Viktorija izvire iz nesvesnog.

Borbu između ove dve figure, Viktorije i oca, junakinja posmatra unutar sebe, a zapravo je sve vreme neodlučna oko toga koja strana treba da pobedi. Ovaj susret uvodi je u drugačiji svet, tera je da posmatra, da silazi „sve niže i niže“ u Napulj, u kom ljudi izgledaju „za dlaku manje siromašno“ od onoga kako je zamišljala sirotinju. Napulj koji otkriva jeste onaj grad u kom su odrastale Lila i Elena. Ovoga puta posmatramo ličnosti koje tamo žive, ali iz perspektive nekoga ko se nalazi sa strane. Vidimo slične pokušaje da se ode, da se siromaštvo prevaziđe, a koje Đovana često ne razume. Posebno je istaknut licemerni odnos intelektualaca-komunista, koji su zgađeni pred siromašnim svetom, smatrajući neprimerenim druženja svoje dece sa decom niže klase.

Podstaknuta Viktorijinim savetom „Posmatraj ih, tvoje roditelje“, junakinja počinje da uviđa protivrečnosti i nedoslednosti ljudi koji su je odgajali. Uviđa laži odraslih, ali istovremeno i sama počinje da laže. Priznaje da je „usavršila svoj metod laganja govoreći istinu“. Upravo ovim trikom, priznanjem svojih laži i obrazloženjima, naratorka čitaoce navodi na licemerje. Mi činimo isto što i ona – njene laži često ne osuđujemo, vidimo ih kao nužnost, dok istovremeno druge likove smatramo lažljivcima. Laž je sama po sebi ambivalentna, s jedne strane pruža utehu i ušuškava, dok sa druge strane povređuje kada se otkrije. Junakinja ne laže samo druge, već i sebe, i na taj način pronalazi zaštitu. Vidimo je kako čita bajke i pokušava da veruje u njih. U sceni koja je gotovo holivudsko učitavanje, Đovana se zaljubljuje „na prvi pogled“ i od tog trenutka izmišlja čoveka o kom ne zna mnogo, a koji je od početka zamena figure oca-heroja. Kao u bajci, čeka ga da je izbavi i da svemu da skriveni smisao – Roberto treba da donese „iskupljenje“. 

Đovanu vidimo uronjenu u bajke i društvene narative, u čestim kontradiktornostima, zagledanu u svoje telo koje mrzi. Njene pobune su, koliko god delovale rušilački, ukorenjene u starom sistemu vrednosti i ona prihvata podele na „devicu“ i „kurvu“, na dve krajnosti koje je kultura odredila ženi. Junakinja ne uspeva da osvesti laž ovih mitova. Seks poima kao „unižavanje“. Suočena s objektivizacijom, čestim i neprijatnim muškim pogledima i komentarima, gotovo prirodno usvaja ideju o vulgarnosti svog tela i traži potvrdu u intelektualnom smislu i to, naravno, od strane muškarca:  

„U krevetu, privijena uz njega, želela sam da uživam u njegovom poštovanju, želela sam da razgovaram o pokajanju, o Bogu, koji je sit dok toliko njegovih stvorenja umire od gladi i žeđi, želela sam da osetim da sam mnogo više od ljupke životinjice, ili čak neke mnogo lepe, s kojom muškarac koji se bavi važnim mislima može da se razonodi malo se poigravajući.“

Pokušavajući da se izjednači sa muškarcima, Đovana je internalizovala mizoginiju. Iza želje da se ne bude kao „druge devojke“ koje su „ljupke životinjice“, krije se odavno usvojena laž o tome šta žena jeste ili može ili treba da bude u svetu muškaraca koji se „bave važnim mislima“.

Pitanje ostaje – čeka li Roberta i „ona koja piše“? Postoji tenzija  između mlađe Đovane, one koja doživljava, i starije Đovane koja se katkad pojavi u tekstu. Ona piše: „Ja sam se pak izvukla i nastavljam da se izvlačim čak i sad, kroz ove redove…“, i iako je „zamršeno klupko za koje niko (…) ne zna da li sadrži pravu nit priče ili predstavlja samo zamršenu patnju bez iskupljenja“, sama pokušava da iznađe nit u haosu, bez autoriteta, prepuštajući se prijateljstvu s Idom. Iako često zanemarena i oslikana kao sporedna junakinja, u senci svoje starije sestre, Ida postaje važna za Đovanu jer predstavlja novi princip. Ona odlučno odbacuje nametnute norme i piše o svojim iskustvima. Ida nosi ideju o pisanju koju će starija Đovana prihvatiti.

Optimistično „odlučile smo da odrastamo kako nijedna nikad nije“ i okretanje ženskom prijateljstvu dolazi ubrzano i bez mnogo detalja. U poređenju s ostalim scenama u romanu, kojima je dato više prostora u tekstu, ova rečenica deluje lažno – ne uklapa se i ne deluje prirodno. To je upravo nit starije Đovane, koja pričom, mogućim novim lažima pokušava da odmrsi klupko, razume i da mu smisao.