(Alberto Mangel, Bajkovita čudovišta, prev. Vladimir Kopicl, Geopoetika, 2020)

U izdanju Geopoetike, zahvaljujući kojoj su čitaoci sa naših prostora već upoznati sa delima Alberta Mangela, stiže njegova poslednja knjiga pod nazivom Bajkovita čudovišta u prevodu Vladimira Kopicla. Mangel, rodom iz Argentine, jeste romanopisac, esejista, kritičar, kolumnista, prevodilac, ali sebe pre svega smatra čitateljem, što se u njegovom najnovijem delu, o kojem je ovde reč, jasno i vidi – najviše u odnosu prema književnim junacima, u njegovoj moći zapažanja, i u spektru aluzija i veza kojima se služi.

U podnaslovu knjige koji glasi ,,Drakula, Alisa, Supermen i drugi književni prijatelji”, očito je da autor prema likovima iz sveta književnosti gaji određenu prisnost, da na njih ne gleda isključivo kao na stvorenja iz mašte. Mangel predgovor započinje citatom iz Alise u zemlji čuda, gde Jednorog obećava Alisi da će, ako poveruje u njega, on takođe poverovati u nju. Time želi da nam ukaže na važnost imaginacije i na moguću bliskost koja je ostvarljiva između nas i bića koja nastanjuju svet mašte.

Kada govori o svojim književnim prijateljima, težnja autora nije jedino to da prikaže njihove spoljašnje i unutrašnje karakteristike, tačnije njegovo viđenje istih. ,,Hipogrif je jedinstven i univerzalan”, piše na samom početku priče o ovom hibridnom stvorenju, a ta teza mogla bi se odnositi na svako bajkovito čudovište i književnog lika koji su predstavljeni. Autor je svakog od njih predstavio i u svojoj posebnosti, ali je njihovo značenje proširio i podigao na viši nivo. Priče o Alisi i Crvenkapi su ujedno i priče o rečima, ludilu, o buntovnosti i Toroovoj građanskoj neposlušnosti, a priča o Drakuli jedna je od najpoetičnijih priča o krvi i privlačnoj snazi vratova. Kada piše o Uspavanoj lepotici, Mangel piše o erosu, tanatosu i hipnosu, tačnije o erosu tanatosa i hipnosa. Kroz priču o Sjing Čenu, junaku iz klasičnog korejskog dela San o devet oblaka, autor se pita šta je fikcija a šta stvarnost i da li oni u iznimnim slučajevima mogu biti jedno te isto. Prikazujući Hajdinog dedu, ukazuje na još jednu mogućnost viđenja Švajcarske, otkriva nam njenu drugačiju stranu – onu tajnovitiju, eksplozivniju, skrivenu među planinama.

Zanimljivo je i to koliko pažnje Mangel posvećuje inače sporednim likovima iz sveta književnosti, a kroz njih nam sažeto i slikovito prikazuje i glavne likove. Pišući o Gertrudi, autor predstavlja i samog Hamleta. ,,Ona misli”, piše na početku priče o njoj, i uz umerenu ali urnebesnu dozu pajtonovskog parodiranja data je još jedna verzija Hamleta, iz perspektive žene, pre svega majke glavnog junaka. Kroz lik gospodina Bovarija, kojim Mangel otvara svoje delo, što je svojevremeno učinio i sam Flober u svom najpoznatijem romanu, prikazana je i Ema Bovari. Kako se sve više otkriva karakter gospodina Bovarija, tako se uporedo i u svoj lepoti  kontrasta otkriva i karakter njegove žene.

U ovoj knjizi neretko su prisutni junaci prebačeni iz svog izvornog književnog okruženja u savremeni kontekst. Prikazani na taj način, oni predstavljaju kritiku savremenog društva, što je jedna od glavnih karakteristika ovog dela. ,,Budući da današnji Fausti ne čeznu ni za znanjem, ni za ljubavlju, nego za finansijskom dobiti, pozivom u rijaliti šou, svojim imenom ispisanim digitalnim svetlima, Mefistofel mora deset puta više da se naradi ne bi li nakupio dovoljno duša da ostvari profit”, kazuje Mangel na kraju priče o Faustu, čoveku koji, premda je prodao svoju dušu đavolu, imao je šta i za šta da proda. Čitajući o mudroj Elzi, naslovnoj junakinji bajke braće Grim, čitamo i o pokvarenosti sistema, o strahu u kojem nas sistem drži, koji nas okreće pasivnosti i preuranjenom jadikovanju, usled čega stanje stvari može jedino ili da ostane isto ili da postane još gore. U susretu sa Rusoovim Emilom, kao našim savremenikom, nezaobilazno je pitanje o budućnosti dece u aktuelnom društveno-vaspitnom sistemu, kako bi Emil našeg doba rastao i kakve bi mu se mogućnosti i izbori nudili.

Čitaoce našeg govornog područja sigurno će obradovati i činjenica da je za srpsko izdanje argentinski pisac dodao i lik Kraljevića Marka, u ovom slučaju, razumljivo, samo kao junaka narodnih pesama. Mangel primećuje da književni junaci obično imaju jednu fizičku osobinu, jednu odliku po kojoj su prepoznatljivi, koja ih izdvaja i uzdiže u odnosu na ostale, a da je slučaj sa Markom Kraljevićem malo drugačiji, da je on jedan od retkih junaka ,,koji objedinjuju čitav niz ne manje izvanrednih osobina”. Jedna od tih osobina bila bi i njegova dugovečnost, jer je opevano kako je živeo tri stotine godina. U skladu sa tim, autor uviđa da je čak i Smrt inferiorna u odnosu na njega.

Na Bajkovita čudovišta može da se gleda i kao na (čitalačku) autobiografiju Alberta Mangela. I sam autor u predgovoru govori šta za njega predstavljaju knjige,  tačnije književni junaci, koliko su uticali na njega, koliko su za njega bili stvarni, pokazali mu šta su osećanja, poslužili kao nadahnuće njegovom nadahnuću, kako se on sa njima i uz njih menjao i kako su se oni sa njim i uz njega menjali, a pritom i on i oni ostajali isti. Za njega su knjige uistinu lektira, u pravom smislu te reči, i primetno je koliko se svet mašte i stvarni svet kod njega prepliću, da su u neodvojivom odnosu, koliko se stvarnost transponuje u onaj imaginarni svet i obratno, i da su intertekstualne veze, bile one očigledne ili ne, konstantno prisutne koliko u književnim delima toliko i u životu, barem kod čitalaca kakav je i sam Alberto Mangel.