(Krista Volf, Avgust, prevela Bojana Denić, Radni sto, Beograd, 2020)

Nezavisna mikroizdavačka kuća Radni sto sasvim sigurno učvršćuje svoje mesto na srpskoj književnoj sceni i, pretendujući na kvalitet objavljenog, svake godine u nevelikom tiražu donosi po tri dela istočnonemačke književnosti. Pažljivim izborom, krajem 2020. godine, pred čitalačkom publikom našla se zbirka priča Kriste Volf, Avgust, pod čijim su naslovom objedinjene priče: „Avgust“, „Razmena pogleda“ i „Jednog dana“. Važno je istaći da je ovakav koncept knjige preuzet od nemačke izdavačke kuće Zurkamp Verlag.

Izdanje Radnog stola posebno privlači pažnju upravo zbog toga što je fokusirano na priču „Avgust“, poslednji komad proze iz pera Kriste Volf. Priča je napisana jula 2011. godine, nekoliko meseci pred autorkinu smrt, a namenjena je suprugu Gerhardu Volfu kao svojevrsni poklon za njegov šezdeseti rođendan. Trenutak u kome je priča nastala izuzetno je značajan, jer je reč o pisanju pred licem bolesti i smrti ali i intimnom književnom oproštaju od supruga. Čitava priča funkcioniše kao sinegdoha njenog stvaralaštva. Temelji se na poetici sećanja i pamćenja, isprepletenosti vremena i perspektiva, biografiji autorke i pripovedanju koje se uvek zbiva na fonu jasno određenog istorijskog konteksta.

Avgust je ličnost iz života autorke – dečak koga je upoznala boraveći u zamku-bolnici za obolele od tuberkuloze. U priči ga vidimo kao vozača autobusa na relaciji Prag–Berlin, udovca na korak od penzije, ali i kao siroče koje je u vazdušnom napadu na voz s izbeglicama izgubilo majku i završilo u bolnici. Priča se bazira na ukrštanju prošlosti i sadašnjosti, pri čemu postoji dalja prošlost, dominantna i ispunjena sećanjima na detinjstvo i na Lilo, te bliža prošlost ispunjena sećanjima na život sa Trudom. Ove tri vremenske ravni konstantno se smenjuju, bez ikakvih signala, prateći tok Avgustovih misli. Osnovni mehanizam priče, ali i uobičajeno sredstvo pripovedanja Volfove, jeste prisećanje, odnosno retrospekcija. U ovom slučaju to je asocijativno nizanje spoljašnjih analepsi. Sadašnje vreme priče vezano je pak za vreme vožnje, vreme u kom putnici spavaju, a tokom kog se Avgust prepušta atmosferi tišine i usamljenosti, izrazito pogodnoj za refleksiju koja u starosti skoro uvek implicira nostalgično prebiranje po prošlosti. Avgustovo najjasnije sećanje tiče se njegove prve ljubavi, devojčice Lilo, osobe koja mu je olakšavala boravak u „dvorcu sušice“. U tim sećanjima iskrsavaju i likovi drugih pacijenata, što doprinosi boljem uvidu u bolnički život, ispunjen vlagom močvarnog predela i učestalom smrću. Premda pripovedanje ima melanholični ton, govor o smrti nikada ne klizi u patetiku. Štaviše, izuzetno je uspešno provučena misao o tome kako je smrt bila toliko prisutan element bolničke svakodnevnice da je postojao ritual posmatranja iznošenja kovčega u koji je bilo upisano sujeverje, ali i igra dodirivanja kovčega koja je funkcionisala kao test hrabrosti za mlađe stanovnike zamka.

Jasno je da je težište ove priče na unutrašnjem svetu glavnog lika i na ponovnom pogledu kroz kaleidoskop sećanja, te bi se ova priča žanrovski mogla odrediti kao novela. Izleti u prošlost prekidaju se dolaskom u Marcan i Avgustovim povratkom kući. Scena povratka predstavlja kulminaciju osećanja usamljenosti, ali ujedno sadrži i osnovnu misao priče – zahvalnost na ispunjenom životu. Rečenica „Bila sam srećna.“ poslednja je rečenici posvete koju je Krista Volf napisala suprugu, ali bi nju sasvim sigurno mogao da izgovori i Avgust, kada bi bio makar malo spretniji u pronalaženju odgovarajućih reči.

 Kritičko i društveno-istorijsko nužni su elementi poetike Kriste Volf, te iako usputni, oni ne izostaju ni ovde. Suptilnu kritiku političkih moćnika možemo iščitati kroz problematizovanje uslova u kojima funkcioniše bolnica, a novo lice gradova kroz koje Avgust prolazi ukazuje na posleratni oporavak i napredovanje zemlje.

Veću uronjenost u društveno-istorijski kontekst ipak nude preostale dve priče, napisane početkom sedamdesetih godina. Priča „Razmena pogleda“ smeštena je u kontekst poslednjih dana Drugog svetskog rata i podeljena je na tri dela. Reč je o još jednoj priči koja je usmerena na fenomen sećanja i pamćenja, te upravo promenljiva priroda sećanja određuje njenu unutrašnju strukturu. Pripovedanje počinje izdvajanjem zaboravljenog detalja (šta je baka imala na sebi tokom bekstva), da bi potom usledila kristalizacija sećanja. Krista Volf u njoj pokazuje svu raskoš svog pripovedanja i manipulisanja različitim tačkama gledišta i vremenskim nivoima. Čitalac je in medias res postavljen u tok sećanja pripovedača, koji nudi tri međusobno isprepletene perspektive: perspektivu zrele žena iz sadašnjosti, mlade devojke iz 1945. i devojčice iz 1939. godine. Tematizuje se lična promena – junakinja je primorana da napusti sigurnost doma i naglo odraste, ali i istorijska – za šest godina režim se promenio i nacizam je doživeo slom. Junakinja otkriva da je postala neko drugi, samoj sebi strana, i da je izgubila ne samo strah, već i sećanje na njega. No, mnogo kompleksniji psihološki aspekt jeste to što Krista Volf ovde pristupa temi fašizma sa ličnog stanovišta. Kada se šesnaestogodišnjakinja susretne sa logorašima, ona ne poseduje dublje razumevanje vremenskog trenutka i ne zna za strahote logora, ali se u deliću sekunde instinktivno oseća krivom. Seća se da su svi ustuknuli, ali njena starija verzija je ta koja daje komentar da su ljudi ustuknuli zbog dubokog osećaja krivice. Ovo je vrlo važan element jer predstavlja jednu od značajnih tema nemačke književnosti nakon Drugog svetskog rata – pisanje o nacionalnoj krivici.

Poslednji tekst, priča „Jednog dana“, ostaje u senci prethodna dva, koji su ipak znatno uspeliji i upečatljiviji. Razlog je moguće potražiti u činjenici da je njeno pisanje bilo podstaknuto spoljašnjom motivacijom, a ne unutrašnjom, jer je Volfova priču napisala po porudžbini za dan ujedinjenja KPD i SPD. U njoj se, posredstvom ženske perspektive i retrospektivnog pripovedanja, pred čitaoca postavljaju sećanja na ono što je izgledalo kao jedan sasvim običan dan, ispunjen najrazličitijim školskim doživljajima. No, ispostaviće se da je on bio istorijski vrlo značajan, premda će taj značaj junakinja spoznati tek kasnije, kada se upozna s marksističkim spisima.

Sve tri priče poetički su povezane i funkcionišu kao koherentna celina. Iako nevelikog obima, kroz samo šezdeset i četiri stranice, Avgust srpskoj čitalačkoj publici uspešno približava poetiku i delo Kriste Volf, te objavljivanje njene poslednje priče mnogima može poslužiti kao dobar prvi korak ka upoznavanju s ostatkom njenog opusa.