Kako to da sam postala pisac? To nije nešto što sam očekivala od sebe, niti nešto što sam sama odabrala, kao što ljudi biraju da budu advokati ili zubari. Naprosto se desilo, iznenada, 1956. godine dok sam prelazila preko fudbalskog terena na putu od škole do kuće. Sastavila sam pesmu u glavi i onda nakon što sam je zapisala, i posle toga, znala sam da je pisanje jedina stvar kojom želim da se bavim.

Nisam znala da ta pesma uopšte nije valjala, ali i da sam znala, verovatno ne bih marila. Nije me rezultat naveo da pišem nego to iskustvo, taj elektricitet. Promena iz „nepisca” u pisca je bila trenutna, kao prelaz iz dosadnog činovnika u banci u krvoločno čudovište u lošim filmovima. Svako ko me je video mogao je da pomisli da sam bila izložena nekoj hemikaliji ili kosmičkom zračenju koje pretvara pacove u džinove ili čini ljude nevidljivima.

Nisam imala dovoljno godina da bih bila svesna šta mi se dogodilo. Da sam čitala više o životima pisaca ili da sam išta znala o njima, prikrila bih sramotnu promenu koja mi se upravo desila. Umesto toga, obelodanila sam je pred svima i izazvala šok među devojkama sa kojima sam ručala u školskoj kantini. Nakon toga, jedna od njih mi je rekla kako misli da sam izuzetno hrabra, da imam petlju, čim sam podelila nešto takvo sa svima. A istina je zapravo da sam samo bila neznalica.

Takođe, ispostavilo se da sam se morala nositi i sa negodovanjem svojih roditelja, čija tolerancija na postojanje neljudskih oblika života kao što su gusenice i bube nije obuhvatala i umetnike. Po navici, ugrizli su se za jezik i odlučili da sačekaju da prođe ono za šta su se nadali da je samo faza i uporno su isticali važnost posla od kog može da se živi.

Jedna mamina prijateljica bila je malo vedrija tim povodom. „Baš lepo, draga”, rekla mi je ona, „bar ćeš raditi od kuće.” (Pretpostavila je da ću se, kao i sve druge devojke ispravnog razmišljanja, i ja nekada skrasiti. Nije bila u toku sa pričama o spisateljicama koje su u tom trenutku kružile i nije znala da su ta ozbiljna i posvećena stvorenja bila primorana da zaborave na sve to u korist uvrnutog celibata, razuzdanog života ili samoubistva – a patile su od jednog ili drugog.)

Da sam sumnjala u ulogu koju bi trebalo da ispunim, ne samo kao pisac već kao žena pisac (nepravedno osuđena), zafrljačila bih svoje nalivpero na drugi kraj sobe ili bih se sakrila iza zbunjujućeg pseudonima, poput B. Travena, autora Blaga Sijera Madre čiji pravi identitet nikada nije otkriven. Ili bih mogla pratiti primer Tomasa Pinčona, i nikada ne dati intervju niti dozvoliti da moja fotografija osvane na koricama knjige. Međutim, bila sam previše mlada da bih znala za takve trikove, a sad je već prekasno.

[…]