U novom broju časopisa Polja donosimo intervju sa Vesnom Goldsvorti. Razgovor vodila Radmila Gikić Petrović.

[…]

R. G. P.: U knjizi memoarske proze Černobiljske jagode reč je, pored ostalog, o odrastanju u Jugoslaviji i prvim koracima u poeziji. U predgovoru kažete: „Zašto bih se inače upustila u avanturu dobroćudnog narcisizma koje predstavlja objavljivanje memoara?”

V. G.: Počela sam da pišem 2003. ono što će kasnije postati Černobiljske jagode, u trenutku kada sam mislila da mi preostaje malo života: otkriven mi je karcinom, sa nekim specifičnostima koje su dovele do te, na svu sreću, netačne prognoze. Ne volim o tome da govorim više nego što moram tek da bih dala nekakav kontekst knjizi, a posebno ne volim onu našu izreku da u svakom zlu ima neko dobro kada se odnosi na tu bolest. Dala bih stotinu knjiga da nisam morala da prolazim kroz sve to. Ipak, jeste tačno da mi je ta knjiga promenila život. Pisala sam je prvo kao crtice za sina, koji je tad imao dve godine, pa sam primetila da me zabavlja povratak u sopstveno detinjstvo i mladost. Dešavalo se, to spominjem u predgovoru, da sedim za tastaturom, sa turbanom na ćelavoj glavi, kao paša, kucam i plačem, ali od smeha. Možete da zamislite kako je to izgledalo. Knjiga je gorko-slatka simfonija fragmentarnih sećanja jer bih se, kad god sam se tako zasmejala, setila nečeg suprotnog, melanholičnog. Nemoguće je, recimo, pisati o putovanju na more u porodičnoj škodi čije se registracije sećam i posle pola veka (BG 834-30), gde moj otac vozi, divno peva „Kaljinku”, oteže aaaa koliko mu dah dozvoljava, sestra i ja pratimo sa zadnjeg sedišta, a majci zabranjujemo da se oglasi jer kao nema sluha: nemoguće je opisati takvu scenu a da istovremeno nemate nekakav flešforvard, svest o decenijama u kojima ćete biti daleko od njih troje. „Dobroćudni narcisizam” je izraz koji je upotrebio kritičar The Telegraph-a, izabravši inače Jagode… za memoarsku knjigu decenije, a ja sam izraz ukrala za predgovor srpskom izdanju jer je sažeo nešto suštinsko o samom žanru. Potrebna je doza narcisizma da uopšte pomislite da nekoga zanima vaš običan život, a dobroćudnost je valjda nešto u mojoj prirodi, ili u prirodi same situacije. Nije imalo smisla trošiti ono malo energije na otrovna sećanja.

[…]

R. G. P.: Kako ste doživeli bombardovanje Jugoslavije?

V. G.: Pisala sam o tome u Černobiljskim jagodama. Naša prva susetka u Londonu, jedna vrlo draga Engleskinja, bila je udata za Srbina. Vraćala sam se iz pozorišta 24. marta 1999. kada sam na ulici srela njenog mlađeg sina. Nikada neću zaboraviti kako mi je to dete reklo: „Da li ste čuli da smo večeras počeli da nas bombardujemo?” (“We started bombing us”). Ne mogu da se setim šta sam odgovorila. Moj sin tada još nije bio rođen. Napisala sam kasnije pesmu, „Kolateralna šteta” se zove, koja je ušla u antologiju engleske antiratne poezije, a koja je upravo o tome kako rat utiče na mešovite porodice, čak i kad su stavovi isti. Od tog dana u martu do sredine juna, svakoga dana pozivala sam telefonom roditelje, prosto iz sujeverja. Činilo mi se ako ih ne dobijem da će ih pogoditi bomba. Trebalo mi je zaista dugo da procesuiram ta osećanja. Nekako mi je lakše bilo i da se ljutim na Srbe tokom devedesetih i da ih svim srcem branim, a mnogo bih više volela da Britanci nisu učestvovali u bombardovanju. Sećam se kako sam napadala muža. „Zašto baš vi morate svuda da se trpate?”, ili tako nekako. Naši stavovi su u stvari identični, samo mi je bilo potrebno da ispraznim taj naboj: on mi je bio „dežurni Englez”.

[…]