(Katarina Nikolić: Lovište, Arete, Beograd, 2021)

Novi, četvrti po redu, roman autorke Katarine Nikolić, pod nazivom Lovište, objavljen je krajem prošle godine u okviru edicije „jedanODsto“ izdavačke kuće „Arete“ iz Beograda.  Reč je o, kako izdavač navodi, „krimi-romanu s elementima romana toka svesti, porodičnog i ljubavnog romana“, a na dve i po stotine strana autorka uspešno stvara specifičnu i na domaćoj književnoj sceni zasigurno retko viđenu atmosferu, koja će čitalačku publiku odmah neizostavno asocirati na onu karakterističnu za skandinavski noar.

Radnja romana, ipak, nije smeštena u neku od nordijskih zemalja – turobna atmosfera koju kroje guste magle, spuštene na teško prohodne, snegom zavejane šume, sveprožimajuća hladnoća i vlaga koje razgrađuju naselje u veliko, ledom okovano blatište i gotovo konstantan mrak i večernji časovi u kojima se veliki deo radnje odigrava, zapravo pripadaju jednom neimenovanom srpskom selu, smeštenom u blizini prestonice. Ovakva atmosfera ujedno je i svojevrsno ogledalo i prikaz njegovih stanovnika – zahvaljujući sveznajućem pripovedaču zapaža se da su psihička i fizička stanja likova sasvim u skladu s njihovom okolinom, te da ih karakteriše pre svega odsustvo čvrstih temelja. Usled takvog nedostatka javljaju se postepeno propadanje i osećaj beznađa, kao i zasićenost i hladnoća koji neminovno dovode do otuđenosti pojedinca.

Veštim uplivom i stapanjem spoljašnjosti okruženja u unutrašnjost likova, autorka prožima svoj roman snažnim utiskom nerazmrsivosti, koji sve do kraja, čak ni nakon konačnog razrešenja, neće napustiti čitaoca, navodeći ga da budno i radoznalo putuje kroz svih šesnaest poglavlja romana. Međutim, isti postupak kojim je preneto pomenuto egzistencijalno stanje likova izražen je i na kompozicionom planu romana. Često retrospektivno dopunjavanje glavnog narativnog toka detaljima neophodnim za formiranje kompletne slike, kao i konstantno smenjivanje i preplitanje sadašnjosti i prošlosti (na šta upućuje i epigraf romana, Foknerov citat: „Prošlost nikad nije mrtva, pa čak najčešće i nije prošlost.“), služi da ukaže na njihovu bolnu neraskidivost, koja igra ključnu ulogu u životu pojedinca. Kako se postepeno pokazuje kroz ovako fragmentaran tekst, koji istovremeno konstruiše i rekonstruiše, i međusobna prepletenost ovih pojedinačnih sudbina odigraće ključnu ulogu na širem, kolektivnom planu, pri čemu će svojom tragičnošću zauvek obeležiti selo.

Čini se da u autorkinom lovištu svi likovi upadaju u njenu zamku, a u gustoj mreži koja u romanu nastaje zahvaljujući brojnim preplitanjima, ona ih, ipak, ne vezuje samo nitima sličnosti, već i, svakako razornijim, nitima različitosti. Njihovo pozicioniranje zbog toga ne ishoduje samo u paralelizmima, nego ujedno i u suprotstavljanju, usled čega, poput besnih, ugroženih životinja, oni u krajnje ličnim borbama (simboličnim ‒ dijaloškim, ali neretko i bukvalnim ‒ fizičkim) ukrštaju svoje rogove, usmereni više na to da povrede protivnika nego da prežive. Rogovi se kao lajtmotiv u romanu ističu svojom simbolikom, čineći njegovo tematsko-motivsko središte, a na njihov je značaj čitalačkoj publici skrenuta pažnja i pre čitanja, budući da se, pre samog teksta, pojavljuju već i na koricama romana, za čiji je dizajn zaslužna Anja Banješević. Oni, poput šume u kojoj se love, nose drugačije značenje za likove, obuhvatajući raspon od njihovih strahova do snova. Kao simbol odrastanja i spremnosti za suočavanje i borbu s okrutnošću sveta, oni predstavljaju trofej vredan osvajanja. Ali kada se posedovanje ovog trofeja izjednači s prisvajanjem osobina koje on simbolizuje, borba lovaca za njegovo osvajanje postaje nasilnija i smrtonosna, čime paradoksalno predstavlja i gubitak smisla, budući da smrt ni na koji način ne može savladati težnju za večnošću. Bez rogova su jelen i lovac ranjivi, u opasnosti usled izloženosti teroru jačeg, zbog čega su predodređeni za brzu i ranu smrt („lovište ne trpi slabe i nesigurne“). Odatle u romanu neprestani napori i insistiranja očeva, „važnih i bezosećajnih“, na uništavanju osetljivosti svojih sinova koji su, stoga, od detinjstva obeleženi ovim bremenom. Rastući uskraćeni za ljubav i pažnju, odrasli su u osobe koje ovakvu nežnost ne umeju da pruže – jer „nedostatak ljubavi se prenosi sa kolena na koleno“. S druge strane, žene i deca u romanu nastoje da vode svoje borbe, oslanjajući se isključivo na mir i velikodušnost. Oni su nosioci drugačije relacije i drugačijom niti, humanijom i plemenitijom, uspostavljaju vezu između ljudskog i životinjskog sveta (sveta prirode), shvatajući da su granice među njima propusne i da su putevi koji ih spajaju, za razliku od ljudskih, zaleđenih i zavejanih u snegu – uvek prohodni.

I dok su čovek i životinja povezani svojom prolaznošću, smrtnošću i konačnim pretvaranjem u prah (što autorka naglašava posvećujući posebnu pažnju telesnosti kao simbolu propadljivosti, osvešćenoj kroz bolove, bolesti i smrti likova), šuma nadilazi ljudsku ograničenost i čovekovu svakodnevicu,  ona je živa, večna i konstantno u obnavljanju. Ipak, kada joj čovek oduzme ono što mu nije dala, kršeći na taj način etičke kodekse, ona postaje surova i nemilosrdno se sveti. Zato će u središtu međusobnih borbi ispaštati biće nedužno i ranjivo poput jelena, odstreljenog i bespravno oduzetog šumi – osmogodišnji dečak. S njegovim nestankom roman dobija karakteristike krimi-romana, a čitalac dobija višestruku ulogu. Uočavajući tragove koje mu, kroz pominjanje naizgled nasumičnih detalja, sveznajući pripovedač ostavlja kroz roman, on sklapa sliku o prošlosti na osnovu retrospektivnog fragmentarnog pripovedanja, ali istovremeno prati ne samo fizičku, nego i identitetsku potragu likova. Dečak i njegovo lane simbolizuju potencijal i nadu, novi život u telu koje, za razliku od većine u romanu, nije lišeno duše i sposobno je za ljubav i milosrđe. Na taj način autorka stvara još jedan paralelizam, poistovećujući čovekovo surovo udaranje na najjačeg pripadnika životinjske vrste onda kada je najslabiji i najranjiviji (u periodu ljubavnog zova) sa surovim načinom na koji šuma prisvaja najjačeg pripadnika ljudske vrste (onog koji se ne libi da voli, istovremeno znajući da ga ljubav čini ranjivim) u periodu njegove najveće slabosti – u dobu detinjstva:

 Jedno je bilo sigurno. Pobegli su, otuđili se. U njihovom mikrokosmosu vladali su zakoni neprimenljivi za bilo koga drugog osim za njih. Na kraju, svi su oni tragali za istim smislom. Ali za jednog od njih još uvek nije bilo kasno.

Sneg, koji u romanu neprestano veje, simbolizuje dominaciju prirode nad čovekom i nametnute okolnosti kojima se likovi moraju predati mimo svoje volje, na taj način gubeći kontrolu nad svojim životima u kojima ne mogu napraviti bilo kakvu promenu. Međutim, još jedan od lajtmotiva koji se javlja u romanu jesu gusta magla i konstantna polutama, koje prekrivaju sve i sprečavaju jasno razaznavanje (s izuzetkom nekoliko reminiscencija na detinjstvo i mladost, čiji opisi podrazumevaju više unutrašnjeg i spoljašnjeg osvetljenja). Prostorije su gotovo uvek zadimljene, zagušljive, mračne i slabo osvetljene, a prirodna svetlost jedva uspeva da se probije kroz oblake i maglu, ali i kroz šupljine i male prozore na odajama. Mrak i zamagljenost, simbolično, ne prožimaju samo čovekovu spoljašnjost, nego su gusto nastanjene i u njegovoj unutrašnjosti. Prirodnim vezivanjem svetlosti i njenog izvora za pozitivne vrednosti, autorka nas indirektno upućuje ka višem smislu onoga što u domenu sadašnjosti njenih likova deluje besmisleno i beznadežno. Opis enterijera nagoveštava nemogućnost uspostavljanja međuljudske bliskosti i topline, jer ova određena vrsta izolovanog mikrokosmosa u službi obezbeđivanja utočišta, sigurnosti i utehe, zapravo nije u stanju da se ostvari kao jedno intimno mesto sreće, na taj način doprinoseći celokupnoj melanholiji romana. Magla i mrak izoluju selo i šumu od spoljašnjeg sveta, ali i pojedince međusobno, te stoga niko nikoga u potpunosti „ne vidi“, odnosno ne razume, svako je skriven od drugih i okrenut sebi i svojim nerazrešenim odnosima s prošlošću, što dodatno pojačava već postojeću egzistencijalnu nesigurnost. Nisu izolovani samo stanovnici i njihova okolina, nego i događaji i uspomene s kojima se likovi nose na različite načine, najčešće kroz vraćanje bezbrižnijoj prošlosti usled tragične sadašnjosti koju nemaju snage da podnesu. Bolna tačka susretanja likova, dakle, do samog kraja ostaju upravo čežnja za toplinom i nekadašnjom bezbrižnosti, kao i neostvarena bliskost s drugim bićem.

Katarina Nikolić piše roman o čovekovom putovanju kroz zaleđena i mračna područja individualnog sećanja i dekonstruisanih mladalačkih iluzija i očekivanja od budućnosti, čije mesto postepeno preuzimaju praznina i tuga. Utišani bolovi sveprisutni su u svakodnevici pojedinca i kolektiva, a nastojanja da se jednom zasvagda stane na kraj teskobama realnosti ostaju uzaludna. Prateći unutrašnje traganje likova kroz lični kosmos i procepe potisnute prošlosti, kao i suočavanje sa strahovima koji se tamo pronalaze, dolazi se do zaključka da se sve za čim su na ovom putovanju tragali već nalazilo tu – u njima. Bilo je neophodno jedino vratiti se i suočiti sa svojom (i tuđom) prošlošću, ali put koji vodi do krajnjeg odredišta nikada nije samo jedan, pravolinijski, već, naprotiv, predstavlja mrežu rukavaca, gusto prepletenih i večno ukrštenih, poput jelenskih rogova – jer naš jelen, kako u romanu tvrdi autorka, ne nalazi se u šumi, on je sve vreme bio u nama.