Govor koji je Elijas Kaneti održao u Beču novembra 1936. godine, povodom pedesetog rođendana Hermana Broha, smelo otvara neke od za Kanetija prepoznatljivih tema i predstavlja jedno od najlepših priznanja koje je neki pisac odao drugom piscu. Takva posveta stvara uslove za nasleđe. Kada Kaneti u Brohu uočava kvalitete koje jedan veliki pisac nužno treba da poseduje – da bude originalan, da sabira sve odlike svog doba i da ga istovremeno osporava – on time i sebi kao piscu postavlja standarde. Kada veliča Broha koji puni pedeset godina (Kanetiju je tada trideset jedna) i kaže da je to tek polovina života, on otvoreno iskazuje mržnju prema smrti i žudnju za dugovečnošću, koje su obeležile njegovo delo. Kada veliča Brohovu intelektualnu nezasitost, evocirajući viziju nesputanog stanja uma, Kaneti svedoči o vlastitim jednako neutaživim apetitima. Odajući velikodušno priznanje Brohu, Kaneti pridodaje još jedan važan prilog portretu pisca za veličanstvenu proslavu njegovog pedesetog rođendana – sliku pisca kao plemenitog obožavatelja.

Njegova pohvala Brohu uveliko odaje čistu moralnu poziciju i beskompromisnost kojoj Kaneti teži, kao i njegovu želju za snažnim, čak i neprikosnovenim uzorima. Tokom 1965. godine, Kaneti piše o naletu divljenja koje je osećao prema Karlu Krausu tokom dvadesetih godina, dok je studirao u Beču, kako bi pokazao koliko je za jednog ozbiljnog pisca važno da, makar neko vreme, bude u senci autoriteta nekog drugog pisca. Esej o Krausu zapravo je esej o etici divljenja. On pozdravlja izazov koji mu postavljaju dostojni neprijatelji (Kaneti svoje „neprijatelje” – Hobsa i Mestra – svrstava među svoje omiljene pisce), jer tako biva osnažen nedostižnim uzorom koji ga čini skromnim. O Kafki, trajnoj fascinaciji, zapaža: „Čovek postaje dobar dok ga čita, a da se time ne ponosi.”

[…]