Тематски број Поља за септембар‒октобар 2026. године биће посвећен канадској ауторки Ен Карсон, чије су три књиге до сада објављене у нашем издању (Лепота мужа, Аутобиографија Црвеног и Црвени doc>). Текућу издавачку годину обележиће и књига Плутање (Float) ове песникиње, преводитељке и класичарке, која и није књига у уобичајеном смислу, а управо је то, вероватно, најважније за њено разумевање. Ова збирка од малих, засебно штампаних књижица смештених у провидну кутију може се читати произвољним редоследом, док је намерно направљена као фрагментарна, покретна, жанровски хибридна целина. У сјајном преводу Аријане Божовић, доносимо одломак:

Срећан Божић од Хегела

Било је то оне године кад ми је брат умро. Живела сам на северу и мало сам пријатеља имала или су сви некуд отпутовали. На Божић сам седела у својој фотељи, читајући нешто о Хегелу. Опростићете ми ако сте неко ко се Хегела начитао или све разумео, ја нисам па ћу лоше парафразирати, али колико сам схватила он ту говори како му је већ мука од популистичких критика његове грозне прозе и тврди како је конвенционална граматика, са својом незграпном дихотомијом субјекта и глагола, у сукобу с нечим што он зове „спекулација”. Спекулација је наиме строго филозофска ствар. Спекулација је наиме напор да се стварност разуме у својој интерактивној свеукупности. Функција реченице као што је „Разум је Дух” није да констатује неку чињеницу (говорио је) већ да Разум и Дух постави једно до другог и допусти да се њихова значења у спекулацији нежно измешају. Била сам усхићена овом представом о филозофском простору где речи лебде слободне у нежном узајамном редефинисању али, у исти мах, очајно усамљена јер цела ми је породица помрла и онда ето Божића, па сам тако навукла велике чизме и капут и изашла напоље да мало стојим у снегу. Још од детињства нисам! Заборавила сам колико је то зачудно. Стигла сам до средишта неке шуме. Јеле, у овој вештини учитељице, свуд унаоколо. Минус двадесет степени на ветру, али међу дрвећем ветра нема. Свет се сам од себе у слојевима уклања. Спољашњи звукови попут саобраћаја и стругања лопата ишчезавају. Унутрашњи звукови постају чујни, крцкања, уздаси, загрљаји, гранчице, птичји дах, нокти на веверичјим ножним прстима. Јеле се крећу горостасно. Бело је савршено заобљено, самим собом запањено. Дашак по дашак ледене магле и неке ствари златне испливају. Сенке гранају своју непомичност преко снега док им се вибрације других сенки попречно прикрадају, сенка на сенку, прецизним брзинама. Веома је хладно, онда и то, такође, почне да се уклања, тело на површини зебе, али језгро је врело и могуће је прекинути везу с површином, повући се у језгро, где неки заносан спокој навире, толико заносан да ме није стид да употребим реч заносан, и није то спокој одсечености од чула већ преплављујући спокој гледања, слушања, осећања, у самом језгру снега, у самом језгру препуштања снегу. Нема то никакве везе с Хегелом нити би он био очаран незграпно конвенционалним  реченицама којима ово покушавам да испричам али слутим – да се тог Божића нисам уживела баш у то Хегелово расположење граматичке индигнације – никад не бих изашла напоље да стојим у снегу, нити се тамо задржала да над њим спекулишем, нити имала стрпљења да седнем и за себе срочим запис о спекулацији као да је то хвале вредан начин да проведем једно поподне, уверљив начин да ледени ужас празника претворим у какав-такав повратак кући. Срећан Божић од Хегела.