Александер Клуге (1932–2026) био је један од најсвестранијих и најпродуктивнијих стваралаца немачке културне сцене. Јавности је познат као филмски редитељ, сценариста, телевизијски продуцент и писац. Током своје стваралачке каријере – која је трајала читавих шест деценија – овај интелектуални колос снимио је неколико десетина краткометражних и дугометражних филмова и телевизијских емисија, те написао неколико хиљада страница. Писањем почиње да се бави 1956, а исте године добија место правника на франкфуртском Институту за друштвена истраживања, у родном граду Франкфуртске школе. Тамо упознаје филозофа Теодора Адорна. Адорно му саветује да напусти књижевност и препоручује га као асистента редитељу Фрицу Лангу. Већ крајем педесетих година XX века „Адорнов омиљени син” снима свој први експериментални филм Окрутност у камену (Brutalität in Stein,1959), који је приказан на „Данима кратког филма” у Оберхаузену, 1961. Клуге је један од потписника Оберхаузенског манифеста (1962) и један од родоначелника новог немачког филма и нове немачке кинематографије. Клугеова позната филмска остварења су Збогом јуче (Abschied von gestern, 1966), Артисти под куполом циркуске шатре: Сметени (Artisten in der Zirkuskuppel: Ratlos, 1968), Патриоткиња (Die Patriotin, 1979), Кандидат (Der Kandidat, 1980), Моћ осећања (Macht der Gefühle, 1983), Напад садашњости на остала времена (Der Angriff der Gegenwart auf die übrige Zeit, 1985) и др. За своје филмове добио је бројне награде, а међу њима и Златног лава за животно дело на Филмском фестивалу у Венецији.
Упоредо са филмским радом био је активан и на подручју књижевности. Био је члан Групе 47 која је дала смернице новој књижевности у демократском друштву. Од шездесетих година почиње да објављује прозу. Многа прозна дела адаптирао је за филм. Тај принцип монтаже текста и слике постаће му основни метод рада. Прва самостална књижевна публикација Биографије (Lebensläufe) излази 1962. и одмах постиже књижевни успех. Уследила је књига о Стаљинграду Опис битке (Schlachtbeschreibung, 1964), Нове приче, свеске 1–18 (Neue Geschichten, Hefte 1–18, 1977), Нове приче, свеске 20–27 (Neue Geschichten, Hefte 20–27, 1983), а 2000. године објављује Хронику осећања (Chronik der Gefühle), збирку текстова који су се већ појављивали као самосталне публикације, али и оних који дотад нису објављивани. Заједно са социологом Оскаром Негтом и многим другим ауторима написао је бројне теоријске радове из домена политике, историје, уметности и друштва. Крајем осамдесетих година двадесетог века сфера његовог деловања је углавном телевизија. У сопственој телевизијској продукцијској кући DCTP, у формату културног магазина, снимио је бројне документарне филмове и интервјуе с различитим уметницима и научницима. За своје књижевно стваралаштво добио је бројне награде, између осталих Велику књижевну награду града Бремена (1979), Клајстову награду (1985), Награду „Хајнрих Бел” (1993), а 2003. најугледнију немачку књижевну награду „Георг Бихнер”.
