Iako je knjiga koja se nalazi pred „dragim čitaocem“ gotovo sasvim očigledno zbirka poezije, En Karson napominje da je reč o „pesničkom eseju u 29 plesova tanga“. Deo koji se odnosi na „pesnički esej“ nije teško razumeti – na kraju krajeva, ako se u nekom pesničkom delu razmatraju ideje istine, ljubavi i lepote, ako se autorka podjednako poziva na, s jedne strane, Homera, Kitsa i Džejn Ostin, a s druge, na Hojzingu, Bodrijara i Aristotela, čitalac ne bi trebalo da ima velikih teškoća da to delo razume kao nešto što je ujedno filozofska rasprava i poetski doživljaj, nešto što se s pravom može nazvati „pesničkim esejem“. Nešto je komplikovanije načiniti mentalni skok od „pesme“ do „tanga“. Tu se nameću dva pitanja: jedno je, zašto ne poezija, već ples, a drugo, od svih plesova, zašto baš tango? Veza između poezije i plesa nije nešto što treba posebno objašnjavati – pored manje-više zajedničkog porekla, vezuje ih i to da su i jedno i drugi oblici umetnosti koji počivaju na ritmu i koji često idu jedan uz drugi. Osim toga, moglo bi se reći da se u srži i jednog i drugog krije igra, a to se svakako može videti i u Lepoti muža, pre svega u fantastičnom Tangu XXII po imenu „Homo ludens“, u kome se muž i žena, pored već dovoljno komplikovane bračne igre čije korake uče u hodu, upuštaju i u pomalo bukvalnu, pomalo metaforičnu igru u kojoj se gađaju i dobacuju rečima (ona je „gađala muža sa Ikad Nikad Lažeš / a on je u jednoj ruci držao Da i Ne / dok je blokirao reči svoje žene“). Pored ovoga, valja napomenuti i to da je Lepota muža, iako govori o krahu jednog ljubavnog odnosa i osećanjima gneva, tuge i nemoći koja uz tako nešto obično idu, ipak jedna razigrana pesnička zbirka, koja se lako čita i lako razume, i čija autorka vešto barata rečima, lagodno prolazeći kroz pesničke slike i sredstva, teme i motive.   (Bojana Vujin)