Иако је књига која се налази пред „драгим читаоцем“ готово сасвим очигледно збирка поезије, Ен Карсон напомиње да је реч о „песничком есеју у 29 плесова танга“. Део који се односи на „песнички есеј“ није тешко разумети – на крају крајева, ако се у неком песничком делу разматрају идеје истине, љубави и лепоте, ако се ауторка подједнако позива на, с једне стране, Хомера, Китса и Џејн Остин, а с друге, на Хојзингу, Бодријара и Аристотела, читалац не би требало да има великих тешкоћа да то дело разуме као нешто што је уједно филозофска расправа и поетски доживљај, нешто што се с правом може назвати „песничким есејем“. Нешто је компликованије начинити ментални скок од „песме“ до „танга“. Ту се намећу два питања: једно је, зашто не поезија, већ плес, а друго, од свих плесова, зашто баш танго? Веза између поезије и плеса није нешто што треба посебно објашњавати – поред мање-више заједничког порекла, везује их и то да су и једно и другo облици уметности који почивају на ритму и који често иду један уз други. Осим тога, могло би се рећи да се у сржи и једног и другог крије игра, а то се свакако може видети и у Лепоти мужа, пре свега у фантастичном тангу XXII по имену „Homo ludens“, у коме се муж и жена, поред већ довољно компликоване брачне игре чије кораке уче у ходу, упуштају и у помало буквалну, помало метафоричну игру у којој се гађају и добацују речима (она је „гађала мужа са Икад Никад Лажеш / а он је у једној руци држао Да и Не / док је блокирао речи своје жене“). Поред овога, ваља напоменути и то да је Лепота мужа, иако говори о краху једног љубавног односа и осећањима гнева, туге и немоћи која уз тако нешто обично иду, ипак једна разиграна песничка збирка, која се лако чита и лако разуме, и чија ауторка вешто барата речима, лагодно пролазећи кроз песничке слике и средства, теме и мотиве. (Бојана Вујин)