Мој крај није друго до композиција сјајно конструисаног воза који се стуштио на педесет и шест станица, на свакој ће се задржати наизглед прекратко, суштински онолико колико треба, те није упутно преспавати нити једну од њих иако на табли с именом сваке понаособ стоји исписано Смрт, али не постоје два иста живота нити две идентичне смрти, зна то и Гулд, а камоли педесет и шест, стога свака од њих може да постане вредна пет до десет читалачких минута у којима се стиже до оног што вероватно није животно опредељујуће, али би читалачки могло да буде. Педесет и шест смрти, то је много, много књижевности, посебно ако је онолико филигранска као што је то случај у Гулдовој збирци, изгледа као нимало рђав повод за нека нова превођења овог аутора, а свакако одличан за наредна преиспитивања жанра који делује најцелисходније у часу који живимо. И неким другим часовима, који тек долазе. С нама или без нас. Можда боље без нас. (Срђан Срдић)