„Lud si ako ovo objaviš”, saopštio je Tenesi Vilijams Polu Boulsu, a povodom mogućeg štampanja naslovne priče ove knjige. Za Amerikance godine 1950, mislio je Vilijams, ovako nešto zaista je bilo previše, dovoljno da autoru napravi reputaciju toliko gadnu da je se ne može osloboditi ma u kakav Maroko se sklonio. U svojoj više nego prijateljskoj nameri Vilijams kao da je zaboravio da je Bouls poslednji čovek na svetu kom je bilo stalo do reputacije. Bilo kakve reputacije. Bez obzira na Boulsovu nameru da se oduži kako Pou, ništa manje Džejmsu i naturalistima, njegov najvredniji poetički izum jeste zaoštravanje ekstremističke pripovedne pozicije kakvu je zamislio Flober. Strahota onoga što se kod Boulsa nalazi u domenu „prikazanih predmetnosti” dolazi od apsolutnog izostanka svake vrste narativnog komentara. Glavna karakteristika Boulsovog naratora nije drugo do jedna sračunata lenjost da se iznosi sud o ma čemu zapisanom, i to bilo kakav sud, u rasponu od pukog impresionizma do morala koji se neretko smatra imperativnim i u književnosti, gde mu mesto nikada nije bilo (do toga je težim putem morao da dođe i Floberov tužilac, Ernest Pinar). (Srđan Srdić)

Fotografija na koricama: Jelena Nikolić