За период настанка најновије збирке можемо са сигурношћу претпоставити да датира у време пандемије ковида 19, карантинског живота и изолације у сваком смислу те речи, па се стиче утисак, местимично, као да се над стихове навукла нека чудна аура клаустрофобије, а уједно и страх од изласка из тог обруча. Стога се чини да кроз пет чврсто организованих циклуса збирке („Излет“, „Друго море“, „Предах“, „Полако“ и „Отет предео“) песник прати различите облике могућег суживота са својим укућанима, са женом и сином, с друштвеном заједницом, као и форме сећања у којима борави сам лирски јунак као неко други и као бивши дечак. Нарочита пажња и нагласак у збирци су очекивано посвећени размишљању о функцији и сврсисходности поезије у светски измењеној епоси. Претежно се то поетизује везама између сликарства и песништва, њиховим сродностима и још више разликама, о чему се дискутовало од Хорација до Лесинга, и даље. Визуелно-медитативни моменат карактеристичан је тако за Отет предео, који већ у наслову садржи познату сликарску жанровску одредницу (предео = пејзаж). (Бојана Стојановић Пантовић)