Za period nastanka najnovije zbirke možemo sa sigurnošću pretpostaviti da datira u vreme pandemije kovida 19, karantinskog života i izolacije u svakom smislu te reči, pa se stiče utisak, mestimično, kao da se nad stihove navukla neka čudna aura klaustrofobije, a ujedno i strah od izlaska iz tog obruča. Stoga se čini da kroz pet čvrsto organizovanih ciklusa zbirke („Izlet“, „Drugo more“, „Predah“, „Polako“ i „Otet predeo“) pesnik prati različite oblike mogućeg suživota sa svojim ukućanima, sa ženom i sinom, s društvenom zajednicom, kao i forme sećanja u kojima boravi sam lirski junak kao neko drugi i kao bivši dečak. Naročita pažnja i naglasak u zbirci su očekivano posvećeni razmišljanju o funkciji i svrsishodnosti poezije u svetski izmenjenoj eposi. Pretežno se to poetizuje vezama između slikarstva i pesništva, njihovim srodnostima i još više razlikama, o čemu se diskutovalo od Horacija do Lesinga, i dalje. Vizuelno-meditativni momenat karakterističan je tako za Otet predeo, koji već u naslovu sadrži poznatu slikarsku žanrovsku odrednicu (predeo = pejzaž). (Bojana Stojanović Pantović)