Приредио: Марјан Чакаревић

Има у поезији Милутина Петровића неке еротичне и духовите игре смисла: она је, почевши од самог наслова, у непрекидној динамици слојевитости и раслојавања, скривања и разодевања значења. Искидане структуре, она је у дубини виталистичка: освежавајуће аскетска, смисаоно несводива и испуњена прећутаним. Овај пут Петровићеви стихови доносе дијалог који воде лирски глас, песник По и његова двојница Поа. Док Поа запиткује и саветује, По говори углавном мрзовољно и цинично, у окружењу гавранова, црнила и фигура достојних подсмеха и презрења. У том дијалогу као битна тема издваја се однос према поезији и њеној сврси. На једној страни су, тако, славоклепци, епици и разглабачи, на другој потреба да се остане уз дисциплину и рационалност филозофије композиције – уз строг и прецизан однос према песничком језику и уз веру да песништво има смисла само ако се пева оно што није већ давно једногласно пропевано. […] Од структуре до појединачних стихова, и обратно, ПоПев је читалачки изазов у којем се амбивалентно и интензивно преплићу презир према говору и страст према поезији. Наизглед тешко прозирна, она је заправо богата смислом и везама које посвећеног читаоца награђују сусретом са једном особеном и аутентичном и, у нашим оквирима, усамљеном песничком осећајношћу. (Владимир Вукомановић Растегорац)