Postmodernistički ludička i eruditna, zasnovana na višeslojnoj intertekstualnosti u kojoj povlašćeno mesto zauzimaju japanska haiku poezija, važna za razumevanje opisa prirode (pre svega jezera, planina i oblaka) u ciklusu „Ostrvo bez jezera: simpozijum oblaka“, ali i Ezra Paund, bitan kako na planu metapoetike tako i ljubavne tematike, stila i umetničkog postupka, knjiga Zavijanje za oligarhom Vladimira Kopicla promišljeno je komponovana (put)opisna predstava spoljašnjih i unutrašnjih previranja aktuelnog istorijskog i individualnog trenutka. Nastavljajući brižljivo uređivanje vlastitog poetičkog sistema, čiji su ključni činioci jezik, umetničko stvaralaštvo, telo i seksualnost, a oprobana i efektna sredstva ironija i igra rečima, Vladimir Kopicl ostvario je zrelo i palimpsestno delo, koje pruža prodorne uvide u položaj umetnika i umetnosti, status metatekst(ov)a, te simboličku vrednost aMIna i njegovih jasnih senzualno-čulnih konotacija. I dok zveri i čitaoci polako napuštaju finalni ne(s)karani polupogovor, zapitaćemo se, sa pesnikom: „Šta ostaje?“ Istovremeno, Paund–Kopiclovim stihom odgovorićemo kako (pre)ostaje samo ono što stvarno volimo, dok je sve drugo šljaka. Ovaj svet, kako pokazuju Teiđi Furuhaši i Zavijanje za oligarhom, ipak nije tako dosadan. Znamo, zato ga neprekidno, uvek iznova, vešto citiramo. (Milica Ćuković)